Kljuć vitalnosti je u aktivnosti - samo kretanjem ćemo očuvati fizičku i mentalnu snagu. Ljudi danas često komfor poistovećuju s mirovanjem, zaboravljajući da ih kretanje čuva od kardiovaskularnih bolesti i usporava starenje koštano-mišićnog sistema. Ali, nije dovoljno otići u prvi fitnes centar, jer pogrešan izbor rekreacije, koji ne odgovara čoveku i njegovom zdravstvenom stanju, može da donese više štete nego koristi, kaže u razgovoru za „Novosti“ dr Dejan Ilić, fizijatar na Klinici za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju VMA u Beogradu

Kako odabrati rekreaciju?

- Izbor je uvek individualan. Rekreacija je dobra, ali ne svaka za svakog. Valja je birati, pre svega, po starosnoj dobi i kondiciji. Naročit rizik postoji za nekadašnje sportiste ili, u mladosti revnosne rekreativce, kad se samoinicijativno, posle višedecenijske pauze, „bace“ na neki sport. Bez priprema, istrčavaju na teren, a potom - stižu kod nas.

Koje su povrede najčešće?

- Česta su istegnuća tetiva, uganuća, razne kontuzije, ali nisu retki prelomi, pa ni stanja zbog kojih pacijenti stižu do Urgentnog centra. Kardio-pulmonalna rezerva onih, koji se ne bave sportom, posle vežbanja, veoma je mala, a želje su velike. Zato ponekad dolazi do akutnog zastoja srca. U velikom procentu to, nažalost, znači i smrt. U poslednje dve decenije, za više od 50 odsto povećan je broj akutnog infarkta miokarda.

O čemu treba voditi računa pri odabiru vežbi?

- Posle povreda, najčešće savetujemo plivanje, zatim hodanje i trčanje, a sportovi, koji uključuju kontakt sa saigračem, preporučuju se tek posle potpunog oporavka. Ako postoji ograničena pokretljivost vratne ili lumbalne kičme, izboru rekreacije morao bi da prethodi stručni savet. Na osnovu kardio -pulmonalne rezerve, pravimo program rehabilitacije, koji je za svakog pacijenta individualan. Važan ograničavajući faktor su pridružene bolesti i stare povrede. I u slučaju „obične“ rekreacije, lekar odredi grupu vežbi i pacijent ih nauči da bi mogao da ih radi kod kuće.

Kako se određuje intenzitet rekreacije?

- Rekreaciju čovek sam individualno dozira, ali mora da bude veoma oprezan. Treba da počne sa polovinom opterećenja, povećavajući „mic po mic“. U traganju za pragom tolerancije, pomoći će sam organizam, ne sme ništa da boli, ne smemo da dobijemo upalu mišića... Kod rekreativnog bavljenja sportom, nije prioritet izvući maksimum, nego vežbati redovno, optimalno je dva-tri puta nedeljno. Ako zbog putovanja ili bolesti prekinemo, startujemo opet od nule. Za one koji su u detinjstvu imali krivu kičmu, ili neki drugi deformitet, vežbanje čitavog života je obaveza. U menopauzi, žustra rekreacija sprečava osteoporozu, usled koje se lome kukovi, čak i kičma.

Šta sve može da se iskomplikuje tokom treninga?

- Bol tokom vežbanja je, u stvari, prijatelj, koji opominje da se sa našim organizmom nešto loše dešava. U slučaju jakih bolova u grudima ili nedostatka vazduha, mora se odmah prekinuti vežbanje. Sledeće što može da se desi jeste spazam krvnih sudova srca, a on uvodi u infarkt. Sa stanovišta zdravlja srca, opasnije je povremeno bavljenje sportom, nego potpuna apstinencija.

Kakve posledice ostavlja bavljenje neadekvatnom rekreacijom?

- Neogovarajući sport pravi više štete, nego koristi. Kod oštećenja i bolesti kičmenog stuba, sportovi koji podrazumevaju nepravilan položaj kičme ili dizanje tereta, mogu da dovedu do diskus hernije, pa i do oduzimanja ekstremiteta. Kod stanja posle fraktura, gde nije došlo do potpunog zarastanja, ne samo kostiju nego i tetiva, pacijent može da zaradi i težu povredu od početne.

Kojih pravila vežbači treba da se pridržavaju?

- Nikada ne treba vežbati u najtoplijem delu dana, već rano ujutru, ili uveče - upozorava dr Ilić. - Sportsku garderobu prilagoditi vremenu, a dva do tri sata pre i posle rekreacije ne treba jesti. Pre vežbanja treba pojesti lagan obrok, najbolje sastavljen od ugljenih hidrata, da bi vežbač imao snagu. Unos tečnosti je poželjan, ali ne i „nalivanje“. Jedna od najvećih zabluda je da je vreme potrošeno za vežbanje, izgubljeno. Naprotiv, osim toga što popravlja „biohemiju“ u krvi (snižava šećer, masnoće, trigliceride) i tako sprečava pojavu kardio-vaskularnih bolesti, rekreacija popravlja disanje, ojačava pluća i daje energiju za sve ostale životne aktivnosti.

Koliko može masaža da pomogne?

- Veoma mnogo. Svaki od tri oblika - terapijska, sportska, higijenska, daju svoj doprinos. Sportska masaža se primenjuje pre, ali i posle treninga, da bi se povećalo oticanje limfe i venske krvi. To ubrzava lokalni metabolizam, pa se brže otklanja mlečna kiselina koja izaziva bolove u mišićima. Uz to, povećava se resorpcija otoka, lučenje lojnih i znojnih žlezda, elastičnost kože, kontraktilnost mišića, smanjuje zamor.

Koje pomoćne tehnike se primenjuju na VMA?

- Akupunktura, na primer, koja se na VMA praktikuje tri i po decenije. Primenjujemo i kinesku masažu - tuinu, metodu staru 4.000 godina, koju sam pre tri godine „uvezao“ iz Kine. Dok naša masaža obuhvata samo povređenu zonu i pokušava da reši problem na lokanom nivou, kineski koncept podrazumeva lečenje pacijenta kao celine, balansiranje jin-jang energije. Blagotvorno delovanje na sve organe u organizmu naučno je dokazano. Akupresura, akupunktura i laseropunktura imaju isti efekat. Osim tuine, primenjujemo i „moksibustiju“ (grejanje akupunkturnih tačaka štapinima).

Da li se tuina i moksibustija upotrebljavaju još negde u zemlji?

- Ne znam da li se u drugim državnim institucijama primenjuju ove masaže, možda u privatnim. Naša ideja je da obučimo lekare i terapeute i razvijamo obe ove metode. Nemamo mogućnosti da se bavimo samo njima, već u sklopu kompletne fizikalne medicine, tamo gde su druge procedure kontraindikovane. Masaže nisu neškodljive - kod akutnih mentalnih bolesti, infektivnih, karcinoma, hemoragije, trudnoće su kontraindikovane.

Da li masaža može da bude rizična?

- Ni relaksacione masaže nisu potpuno bez rizika. I kod njih nestručno postupanje može da ostavi štetne posledice na organizam. Spa-centre bi trebalo birati po ključnom kriterijumu - kako je obučen kadar. Terapeut, koji se bavi masažom, mora da zna da prepozna određene bolesti, limfedem donjih ekstremiteta, na primer, kožno oboljenje... Pre masaže može da se primeni limfna drenaža, ali samo ako su terapeuti obučeni za to.

Šta sve utiče na slabljenje tonusa mišića?

- Tonus mišića je u stvari stepen njegove aktivnosti pre pokreta. Centralni nervni sistem, potpomognut perifernim upravlja čitavim mehanizmom koštano-zglobnih struktura, mišića i tetiva. Ako neka od ovih karika ne funkcioniše, tonus mišića je poremećen. Ukoliko ne radi mozak, posle saobraćajki, operacija, karcinoma, pa centralni nervni sistem ne kontroliše tonus mišića, dolazi do spazma. On može da bude blag, kad su ugroženi fini pokreti, do toliko izraženog, da je celo telo u grču. S druge strane, kad je oštećen periferni nervni sistem (nerv na ruci, nozi,) postoji mlitava oduzetost mišića, pa šaka ili stopalo vise.

Šta karakteriše normalan mišićni tonus?

- Neophodno je da postoji neuralna aktivacija mišićnih vlakana - tako da mišić uvek bude spreman za pokret. Starenje koštano-zglobnog sistema, prati i starenje i hopotrofija mišićne mase. Obično nekadašnji sportisti, koji su imali velike fizičke napore, kad naglo prestanu da se bave sportom, ulaze u hipotrofiju. Starenje ne možemo da zaustavimo, ali možemo da ga usporimo i da atrofiranje mišića sprečimo vežbanjem. Čak i oni koji zbog teške bolesti ne mogu da se kreću, mogu da vežbaju pasivnim pokretom.

Vežbanje bi trebalo da bude deo rutine celog života?

- Da, jer mišićni tonus se održava samo vežbanjem - kaže dr Dejan Ilić. - Fizička aktivnost je posebno važna za starije, da bi ostali u dobrom zdravlju. U Kini, recimo, vežbaju svi, naročito stariji ljudi. Posebno je popularan taj-či, a dobar je za koncentraciju i zdravo stanje duha. Ne moramo kao Kinezi da vežbamo ujutru po parkovima, ali ne bi trebalo da zaboravimo „obične“, svakodnevne aktivnosti - održavanje domaćinstva, rad u dvorištu, bašti. Taj trud, međutim, mora da bude redovan, makar svakog drugog dana.